То је ства­ра­ла­штво о ко­јем, са ста­но­ви­шта ан­то­ло­гиј­ског при­ка­зи­ва­ња, до овог ча­са ни­­је ство­ре­на по­у­зда­на умет­нич­ко-ак­си­о­ло­шка сли­ка. „Кла­сич­не ан­то­ло­ги­је“ са­вре­ме­не срп­­ске по­е­зи­је – та­кве су, јед­ним сво­јим де­лом, на при­мер ан­то­ло­ги­је Зо­ра­на Ми­ши­ћа и Ми­о­дра­га Па­вло­ви­ћа – не са­мо што не до­се­жу до на­ших да­на, оне су, ако пра­вед­но про­су­ди­мо, за­сно­ва­не до из­ве­сног сте­пе­на и на кри­те­ри­ју­ми­ма ко­ји ни­су би­ли је­ди­но есте­тич­ки. Не­ка је то био дуг вре­ме­ну у ко­јем се, ре­ци­мо, дру­га­чи­је ни­је ни мо­гло по­сту­па­ти.
Лу­ки­ће­ва књи­га је у том по­гле­ду пот­пу­но рас­те­ре­ће­на. Ипак, ње­ну пред­ност не тре­ба тра­жи­ти у та­квом кљу­чу. Пра­ва вред­ност ове ан­то­ло­ги­је огле­да се у чи­ње­ни­ци да она пред­ста­вља сво­је­вр­сну то­тал­ну сли­ку, тач­ни­је – ана­то­ми­ју ли­те­рар­ног раз­до­бља на ко­је се од­но­си. Сем то­га, у пред­ста­ви ко­ју нам отва­ра Не­се­бич­ан му­зеј по­ја­вљу­ју се „ју­на­ци“ (не­ки од њих и као глав­на ли­ца) ко­је у ра­ни­јим ан­то­ло­ги­ј